Esej- Mostovi

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni,podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.
Veliki kameni mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro rezanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte izvuče od svakog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drveni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije izglodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postavljaju nova. Zato se uz planinske potoke, u zatokama među stenama često vide ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu slučajem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsećaju još uvek na cilj kome su služila.
Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.
Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveze, izmiri i spoji sve sto iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.
Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ikada čuo, odjednom mi se ukaza kameni most, presečen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopušta jednu liniju mogućnosti: nepostojanje.
Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Ivo Andrić

 

Mostovi kao večiti simbol

Kada pogledamo opus književnog rada našeg nobelovca Ive Andrića uočićemo jedan stalan motiv, nešto što ga stalno inspiriše i čemu se uvek vraća. To su mostovi. Mostovi kao sila, mostovi kao neraskidiva veza, veza između generacija i vremena. Trajna veza koja živi u svesti mnogih naroda, koja ih povezuje i čini jedinstvenim. Upravo to je i bio Andrićev cilj – da takvom simbolikom pokaže da su svi narodi isti, svi su jedno. Versku ravnopravnost i toleranciju pokazao je u svojim najpoznatijim delima, i to najviše u onima u kojima obrađuje simboliku mostova – u romanu Na Drini ćuprija(slika: most na Drini) i u pripoveci Most na Žepi. U tim njegovim delima raskol između vera ne postoji, svi su povezani pomoću navedenog simbola – mostova.

Andrić je svoja shvatanja mostova prikazao u kraćem proznom tekstu pod naslovom Mostovi. Tu nam daje skup misli o ovom veoma bitnom simbolu tako da možemo bliže da se upoznamo sa težnjama Andrića koje je imao kad je koristio baš ovaj simbol. Tako o značenju mostova kaže:

„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno i zlo.“

Kao što vidimo, Andrić daje veliki značaj mostovima. Oni su za njega nešto sveto, nešto što znači generacijama, povezuje ljudske potrebe i time povezuje i ljude. Te veze koje se ostvare postaju neraskidive. Neraskidive su upravo zbog toga što je takav način povezivanja stalan. Druge građevine ne povezuju, one stoje samostalno. Mostovi ne mogu tako. Njima je neophodna ta druga obala kako bi ispunili svrhu svog postojanja. Mostovi uvek služe za dobro, nikad za zlo. U tome je njihova posebnost i značaj.

Andrić dalje o mostovima govori:

„Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen.“

Mostovi su simbol ljudske pobede nad silama prirode. Prepreke koje priroda postavlja pred čoveka jesu teške, ali ih ljudi pomoću mostova prevazilaze i uspevaju u svojoj nameri da istraju, zajedno sa mostom. Čovek izgradnjom mosta prevazilazi veliku silu i povezuje se sa drugom obalom. Tako čovek dobija i na moralu, i na snazi, i na verovanju u sebe. Više nije pojedinac koji je slab prema silama prirode, dobija jačinu i želju za daljim napretkom.

Simbol mostova vezan je za simboliku ljudskih želja i težnji da se povežu, da se ne dele, jer zajedno mogu sve. Ukoliko se odvoje, prepreke će ih ponovo srušiti i biće pobeđeni. Samo zajedno, spojeni, poput mostova, mogu da uspeju:

„Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove, kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.“

Na kraju, mostovi nam ostaju kao simbol cilja i večite potrage za smislom života. Taj smisao je u tome da ljudi ostanu povezani zauvek. Tek na toj drugoj strani čovek može da nađe mir i sreću. Dok ne dođe do one strane, dok se ne poveže na taj način, čovek je sam i njegov život nema smisao. Nada leži na toj „drugoj strani“:

„Sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečje igračke, bledi simboli. A SVA JE NAŠA NADA S ONE STRANE.“

Povezivanje ljudskih srca, večita ljudska želja za pronalaženjem srodne duše, nekoga ko nas voli i razume, prevazilaženje različitosti zarad spajanja dve duše u jednu – u tome je najveća svrha mostova kao simbola. Dok taj simbol živi, živeće i povezanost među ljudima.